Metanaracija u Beskrajnoj priči Mihaela Endea

Beskrajna priča Mihaela Endea je roman koji očarava čitaoce ne samo maštovitim svetom, već i neobičnom strukturom pripovedanja. Centralni narativni postupak u ovom delu je priča unutar priče koja se ogleda u romanu o dečaku koji čita roman. Ovim metanarativnim trikom Ende stvara dve stvarnosti koje se prepliću: stvarni svet u kojem živi glavni junak Bastijan Baltazar Buks i fantastični svet po imenu Fantazija unutar ukradene knjige koju Bastijan čita. Kroz takvu dvostruku priču, autor nas vodi na dvostruko putovanje, jedno koje Bastijan proživljava u tavanu škole, čitajući magičnu knjigu, i drugo u samoj knjizi, gde junaci Fantazije vode bitke od životne važnosti. Ovaj jedinstveni pristup odmah privlači pažnju čitalaca i poziva nas da i sami postanemo deo priče, baš kao što se to dešava Bastijanu dok čita. U narednim pasusima istražićemo kako Ende koristi priču u priči, kakav uticaj ovaj postupak ima na strukturu i značenje romana, koja je njegova uloga u razvoju lika Bastijana, i koje psihološke, simboličke i filozofske slojeve nosi ova tehnika pripovedanja.

Kako izgleda priča unutar priče u Beskrajnoj priči

Na početku romana upoznajemo Bastijana, povučenog, nesigurnog dečaka koji beži od školskih drugova nasilnika i sumorne svakodnevice. Sklanjajući se u staru knjižaru, Bastijan pronalazi tajanstvenu knjigu Beskrajna priča. Očaran njenim sjajnim bakarnim koricama i urezanim amblemom dve isprepletene zmije, on krade knjigu i skriva se na školskom tavanu kako bi neometano čitao. Već ovde se uspostavlja okvir priče tako što Bastijanova stvarnost postaje okvirni narativ, dok sadržaj ukradene knjige predstavlja unutrašnju priču. Ende čak vizuelno odvaja te nivoe, u originalnom izdanju teksta, delovi koji pripadaju Bastijanovom svetu štampani su jednom bojom, a događaji u Fantaziji drugom. Ova nit pripovedanja predstavljena različitim bojama jasno pokazuje čitaocu da prati dve paralelne stvarnosti. Unutrašnja priča prati junaka Atreja, mladog ratnika iz Fantazije, i njegovu potragu za lekom kojim bi izlečio vladarku tog sveta, Detinju Caricu, koja umire od misteriozne bolesti. Istovremeno, Fantaziji preti zastrašujuća sila zvana Ništavilo, koje polako guta sve delove njenog sveta. Kako Bastijan sve dublje uranja u ovaj fantastični zaplet, granica između priče i stvarnosti počinje da se zamagljuje. U jednom uzbudljivom momentu, Bastijan shvata da knjiga koju čita govori i o njemu samom, on postaje lik u priči koju prati! Ovo otkriće kulminira kada Bastijan, kao čitalac-spasilac, mora da izgovori novo ime za Detinju Caricu i tako spase Fantaziju od propasti. Tada Bastijan doslovno ulazi u priču koju je do tog trenutka samo čitao, prelazeći prag između svetova. Ende ovim potezom priču o priči pretvara u jednu priču, spajajući Bastijanovu stvarnost sa svetom mašte. Rezultat je slojevita avantura gde se spoljašnja i unutrašnja pripovest uvijaju jedna oko druge poput onih dveju zmija na koricama knjige.

Uticaj ovog narativnog postupka na strukturu i značenje romana

Korišćenje priče unutar priče snažno oblikuje i strukturu i tematsku poruku Beskrajne priče. Strukturno, roman je podeljen na dva povezana dela: prvi deo prati Bastijana kako čita o Atreju i dešavanjima u Fantaziji, dok drugi deo prikazuje Bastijanove sopstvene avanture unutar te iste priče. Iako fizički u knjizi nema eksplicitne podele na dva toma ili dela, prelazak se dešava prirodno onog trenutka kada Bastijan postaje junak Fantazije. Ovakva struktura stvara efekat ogledala. Prvi deo nam pokazuje moć mašte i važnost vere u priče, jer Atrej traži pomoć ljudskog deteta, čitaoca, da bi spasio svet mašte, dok drugi deo istražuje posledice ostvarenja mašte i ispunjenja želja, jer sada unutar priče, dobija mogućnost da ispunjava svaku svoju želju i oblikuje Fantaziju iznova. Roman je metanarativan, što znači da je svestan sebe kao priče. Čak se i naslov romana pojavljuje unutar same radnje. Beskrajna priča je naziv knjige koju Bastijan čita, čime Ende nadvija priču nad samu sebe i poručuje da se proces pripovedanja nastavlja unedogled. Ova neobična petlja daje romanu kružnu, cikličnu strukturu koja odgovara njegovom imenu. Zaista, simbol dve zmije koje grizu jedna drugoj rep (poznat i kao uroboros) postaje metafora strukture. Priča počinje da “proždire” samu sebe i ponovo rađa novu priču, sugerišući beskonačni ciklus pričanja i čitanja.

Tematski, ova struktura naglašava glavnu poruku dela: moć priče i mašte u našem životu. Beskrajna priča ističe koliko su pričanje i čitanje važni kao nešto što doslovno može spasiti svet. Fantazija u romanu zavisi od vere čitalaca u nju. Kada ljudi u stvarnosti prestanu da sanjaju, zamišljaju i pričaju priče, Fantazija se raspada, što vidimo kroz širenje Ništavila. Istovremeno, ljudski svet bez mašte postaje siv, prazan i pomalo beznadežan. Bastijanov otac, na primer, nakon gubitka supruge živi u emocionalnoj otupljenosti, a i sam Bastijan na početku beži od surove realnosti. Struktura priče unutar priče tako nosi značenje da su stvarnost i fantazija isprepletene i međusobno uslovljene. Ende nam pokazuje da je beg u priču naizgled način da se udaljimo od stvarnosti, ali paradoksalno, to je i put ka dubljem razumevanju stvarnosti i sebe samih. Kada se priča i stvarnost u romanu spoje, shvatamo da je poruka da priče mogu promeniti život, kao što su promenile Bastijana, i da bez priča nema istinske stvarnosti vredne življenja.

Uloga priče u priči u razvoju lika Bastijana

Za glavnog junaka Bastijana, ovaj narativni postupak je sredstvo njegove lične transformacije. Bastijan na početku deluje poput mnogih čitalaca, on je usamljeni dečak koji traži utočište u knjigama. Priča unutar priče mu omogućava ne samo da pobegne od svog života već i da kroz fantastičnu avanturu dopre do sopstvene unutrašnjosti. Dok Bastijan čita o Atreju, on pronalazi uzor i mentalno prati Atrejeve korake, možda i ne sluteći da će i sam postati junak. Kasnije, kada stupi u Fantaziju, Bastijan dobija priliku da živi svoje snove time što stiče hrabrost, upoznaje prijatelje poput srećnog zmaja Fuhura, pa čak i postaje lepši i snažniji, baš onakav kakvim je sebe maštao. Ove promene reflektuju Bastijanove skrivene želje i komplekse. Njegov fizički izgled i nepopularnost u stvarnom svetu više ga ne sputavaju u zemlji mašte. Međutim, roman mudro pokazuje i drugu stranu te transformacije. Kako Bastijan dobija sve veću moć u Fantaziji zahvaljujući čarobnom medaljonu Aurinu koji mu ispunjava svaku želju, tako počinje da gubi dodir sa svojim starim ja. Svaka želja ispunjena uz pomoć Aurina odnosi po jedan komadić Bastijanovih sećanja na stvarni svet. To znači da što se više prepušta svojim novostečenim moćima i ambicijama u priči, to više zaboravlja ko je bio pre. U jednom trenutku, opijen mogućnošću da postane vladar u zemlji mašte i voljen od svih, Bastijan postaje sebičan i gotovo tiranin, daleko od onog stidljivog dečaka iz početka.

Upravo kroz ovaj pad i ponovno uzdizanje, struktura priče u priči omogućava Bastijanu da spozna važne životne lekcije. U Fantaziji se, zapravo, odigrava njegova unutrašnja borba. On se suočava sa svojim slabostima, sujetom i strahovima u simboličkom obliku. Primetno je da Bastijanov najveći protivnik nije neki zmaj ili mračna sila. Ništavilo nije njegov protivnik na isti način kao Atrejev, već njegova sopstvena ličnost kada izgubi ravnotežu između želja i sećanja. Time roman poručuje da je najveća pobeda spoznati sebe i vratiti se sebi. Kada Bastijan na kraju uspe da se odrekne neumerenih fantazija, prihvati svoje ograničenosti i zaista otkrije šta mu je istinski najvažnije, on pronalazi put nazad kući. Vraća se u stvarni svet znatno bogatiji, ne bogatstvom iz Fantazije, već samopouzdanjem, mudrošću i pomiren sa sobom. Njegov povratak ocu i pomirljiva poruka koju nosi, u završnici pokazuju koliko ga je iskustvo u priči promenilo nabolje. Dakle, priča unutar priče ovde služi kao katalizator Bastijanovog odrastanja jer bez fantastične avanture unutar korica knjige, on verovatno nikada ne bi pronašao hrabrost i samospoznaju koje su mu bile potrebne.

Psihološki i simbolički aspekti priče unutar priče

Aurin, magični medaljon dve isprepletene zmije, ključni je simbol Beskrajne priče. Priča unutar priče u Endeovom romanu bogata je psihološkom simbolikom. Gotovo svaki element fantastičnog sveta odražava neku Bastijanovu unutrašnju istinu ili univerzalno ljudsko iskustvo. Pre svega, sama Fantazija predstavlja čist prostor mašte i podsvesti: svet snova, priča i arhetipova koji živi u svakom detetu, ali i odraslima, kao beg i utočište, ali i kao poligon za lični razvoj. Bastijanovo uranjanje u Fantaziju psihološki odgovara procesu suočavanja sa sobom kroz imaginaciju: ono što ne može da reši u stvarnom svetu (tugu za majkom, nesigurnost, osećaj neprihvaćenosti), podsvest će mu predočiti kroz simboličke izazove u svetu priče. Na primer, Ništavilo koje guta Fantaziju simboliše duboku depresiju, gubitak nade i kreativnosti, kako u Bastijanu, tako i u ljudskom svetu uopšte. Širenje Ništavila prikazuje šta se dešava kada neko zapadne u očajanje ili potpuno odbaci maštu i unutrašnji svet počinje da se urušava. S druge strane, Detinja Carica oličava nevinost, nadu i izvornu stvaralačku snagu mašte. Njena bolest govori o krizi kreativnosti koja može biti izlečena jedino činom verovanja i davanja novog imena, drugim rečima, svežom kreativnom energijom koju donosi Bastijan. Sam čin davanja imena Carici od strane deteta iz realnosti izuzetno je simboličan jer ime označava identitet i postojanje, pa kada Bastijan nazove Caricu novim imenom, on potvrđuje postojanje sveta mašte i postaje njegov sastavni deo. To je prekretnica gde priča unutar priče prestaje da bude samo literarni uređaj i postaje metafora za stvaralački čin. Dete (čitalac) stvara svoj svet mašte imenovanjem, slično kao što pisac stvara likove davanjem imena.

Lik Atreja, hrabrog mladića koga Bastijan na početku prati kao posmatrač, može se posmatrati kao Bastijanova idealizovana senka ili alter-ego, ono što bi Bastijan želeo da bude. On je odvažan, snažan, principijalan i bitan za svoj svet. Prateći Atreja kroz priču, Bastijan prolazi kroz identifikaciju sa junakom, što je česta pojava kada se uživimo u dobru knjigu. Kada kasnije upozna Atreja licem u lice unutar Fantazije, to simbolički predstavlja susret sa samim sobom. Atrej postaje Bastijanov prijatelj, ali i savest. Njihov odnos u drugom delu romana koji prolazi i kroz konflikt kada Bastijan zaluta u sopstvenu taštinu, odražava Bastijanovu unutrašnju borbu između njegovog boljeg, plemenitog dela ličnosti i onog dela obuzetog egoizmom. Tu je i Aurin, magični medaljon koji Bastijan dobija od Carice, sa ugraviranim natpisom „Učini ono što želiš“. Spolja posmatrano, on daje Bastijanu moć da ispuni svaku svoju želju, što zvuči kao ostvarenje svih snova jednog deteta. Ali zapravo, Aurin testira Bastijana: Šta je ono što zaista želiš? Sloboda da oblikuje Fantaziju po svojoj volji brzo otkriva razliku između prolaznih hirova i istinske volje. Svaki put kada Bastijan poželi nešto sebično ili površno, on gubi deo sećanja, odnosno gubi deo svog identiteta. Time Aurin ogleda Bastijanovu dušu, ako upotrebi maštu samo da bi bežao od sebe ili ugađao sujeti, ostaće prazan i izgubljen. Tek kada poželi nešto iskreno iz srca, da se vrati kući i da ima očevu ljubav, on pronalazi put nazad i ispunjava pravo značenje natpisa „Učini ono što želiš“, koji u suštini znači: pronađi i sledi svoju pravu želju, svoju svrhu. Mnogi drugi fantastični motivi i likovi u romanu nose sličnu simboliku, od Fuhura, zmaja sreće koji personifikuje sreću i nadu koja prati hrabre, do čudesnih mesta poput Ivice Fantazije gde Bastijan gotovo zauvek gubi sebe, što upozorava na opasnost predugog ostajanja u svetu snova. Sve ove psihološke i simboličke niti, utkane kroz priču unutar priče, čine da Beskrajna priča deluje istovremeno kao uzbudljiva dečja bajka i kao duboka alegorija o ljudskoj psihi.Filozofski osvrt na spajanje stvarnosti i mašte.

Iza ove slojevite priče kriju se i suptilna filozofska pitanja. Beskrajna priča nas navodi da razmislimo o tome šta je stvarnost, a šta fikcija, i gde se te granice prepliću. Fantazija je izmaštani svet, ali u okviru romana ona postaje jednako “stvarna” za Bastijana kao i njegov sopstveni svet što postavlja pitanje: da li priče mogu imati svoj autonomni život? Ende nam poručuje da priče žive onoliko koliko žive u nama. Fantazija doslovno zavisi od ljudske mašte, bez čitalaca i sanjara, taj svet vene. Ono što je posebno zanimljivo je da je i obrnuto tačno , ljudskom svetu su potrebne priče da bi imao smisao i boju. Ova uzajamna zavisnost stvarnosti i mašte provlači se kroz ceo roman kao filozofska nit. Možemo je sagledati i kao komentar na ljudsku potrebu za mitovima i pričama koje oblikuju naše vrednosti, snove i sećanja, i zapravo oblikuju naš doživljaj stvarnosti. Ende kroz Bastijanovu avanturu implicira da stvarnost bez mašte postaje “Ništavilo”, prazna ljuštura bez vere i nade, dok mašta bez ukorenjenosti u stvarnosti može odvesti u gubitak sebe. Granica između ta dva sveta u romanu je propustljiva, likovi iz priče su svesni postojanja čitaoca, a čitalac postaje junak pa se postavlja i meta-pitanje, kada čitamo o Bastijanu koji čita priču, gde smo tu mi kao čitaoci ovog romana? U tom ogledalu, roman nas blago podseća da smo svi mi pomalo Bastijan kada zaronimo u dobru knjigu. Priča unutar priče u Beskrajnoj priči ima tako i filozofsku funkciju, ona je priča o pričama. Dok uživamo u njoj, neminovno promišljamo zašto su nam priče potrebne, kakvu istinu nosi fikcija i kako naše sopstvene životne priče utiču na to ko smo. Ende ne daje eksplicitan odgovor na ta pitanja ali kroz srećan završetak i obnovu Fantazije sugeriše da je odgovor pozitivan. Priče su neophodne i večne, a njihovo značenje nastavlja da raste sa svakim novim čitaocem.

Zaključak

Beskrajna priča Mihaela Endea predstavlja sjajan primer kako priča unutar priče može obogatiti jedan roman, pružajući nam dvostruku avanturu i dvostruko značenje. Ovakav narativni postupak čini roman dinamičnim i originalnim. Čitalac nije samo posmatrač tuđeg sveta mašte, već se oseća kao da i sam učestvuje u priči. Struktura sa dva isprepletena sveta naglašava ključne ideje dela: da je mašta sastavni deo stvarnosti, da pričanje priča ima moć da leči i menja, ali i da svako od nas mora naći ravnotežu između sanjarenja i življenja. Kroz Bastijanovu sudbinu vidimo kako beg u knjigu može prerasti u put ka samospoznaji i odrastanju. Priča unutar priče kod Endea nosi i psihološku dubinu, jer nam pokazuje unutrašnje emocije dečaka kroz simbole, i snažnu simboliku o krhkosti i snazi ljudske mašte. Na kraju, filozofska dimenzija romana ostavlja nas sa mišlju da su priče beskrajne upravo zato što svako od nas može dodati deo sebe u njih. Kad zatvorimo korice Beskrajne priče, shvatamo da se magija nastavlja u našem svetu, u našoj mašti, svaki put kada ispričamo novu priču ili svoju životnu priču sagledamo kroz prizmu magije. Ende je, kreirajući priču u priči, ispričao i priču o nama samima pokazavši da smo svi deo te velike, beskrajne pripovesti ljudske mašte.

piše: Katarina Stevanović