Možemo li odvojiti umetnost od umetnika?

Možemo li odvojiti umetnost od umetnika?

Večito pitanje i lična dilema

    Pitanje razdvajanja umetnosti od umetnika povremeno izroni u javnim raspravama, ali i u mojim ličnim mislima, posebno u poslednje vreme kada smo okruženi strahotama koje se dešavaju u svetu. Kao čitalac i ljubitelj književnosti, nebrojeno puta sam se suočila sa dilemom: mogu li zažmuriti na ličnost pisca dok uranjam u njegovo delo? Da li prekrasan stih ili snažan roman može da postoji sam za sebe, neopterećen moralnim likom ili postupcima svog tvorca? Ova pitanja nisu nova, ona su večita.

    

    U prvom licu i iz ugla nekoga ko voli umetnost, osetila sam kako se moj doživljaj određenih dela menja kada saznam više o samom autoru. Često se zapitam da li čitam knjigu, uživam u slici ili slušam muziku čisto zbog same lepote tog dela, ili mi u ušima odjekuje i glas onoga ko stoji iza tih reči, boja ili nota? Mislim da je idealistično verovati da umetničko delo može živeti izolovano od svog stvaraoca, ali stvarnost mog iskustva govori da je veza umetnika i dela neizbežna i da postoji nit koja ih zauvek spaja.

Argumenti za odvajanje umetnosti od umetnika

    Pre nego što izložim svoj stav, želela sam da sagledam i suprotnu stranu argumenta. Postoje ozbiljni i iskreni ljubitelji umetnosti koji tvrde da bi trebalo da procenjujemo umetnička dela nezavisno od ličnosti njihovih stvaralaca. Po njima, umetnost ima sopstveni život i vrednost, odvojen od biografije autora. 

Oni navode nekoliko ključnih argumenata u prilog te ideje:

• Delo, bilo da je reč o romanu, pesmi, slici ili filmu, nastavlja da postoji samostalno čak i nakon što ga je umetnik završio. Jednom kada je izloženo javnosti, ono više ne pripada potpuno autoru već publici. Publika mu daje nova značenja i vrednosti nezavisno od autorove lične priče.

• Kvalitete nekog dela treba meriti estetskim merilima, a ne moralnim sudom o autoru. Kao što je Oskar Vajld davno napisao: "Ne postoje moralne ili nemoralne knjige. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve." Drugim rečima, delo može biti umetnički vredno nezavisno od toga kakav je autor kao osoba.

• Mnogi umetnici iz prošlosti živeli su po društvenim normama svog vremena koje nam danas mogu delovati neprihvatljivo. Zagovornici razdvajanja kažu da ne smemo odbaciti remek-dela samo zato što su njihovi tvorci imali mane ili stavove svojstvene epohi u kojoj su živeli. U suprotnom, kaže se, rizikujemo da ostanemo bez velikog dela svetske baštine.

• Prema univerzalnosti vrednosti, prava umetnost izražava univerzalna iskustva i istine koje prevazilaze ličnost pojedinca. Umetnik je, prema tom shvatanju, samo posrednik kroz koga progovara nešto veće od njega samog, bilo da to zovemo kolektivnim nesvesnim, bogom, muzom ili jednostavno ljudskim iskustvom. Ako je tako, onda delo sadrži vrednosti koje nisu vezane za moralni lik autora.

    Ovi argumenti zvuče privlačno i u teoriji imaju pokriće. Međutim, mi nismo samo racionalna bića, vode nas i emocije. Ta ideja nosi izvesnu utehu, čini nam se da umetnost time postaje neokaljana, zaštićena od ljudskih slabosti. Uostalom, umetničko delo često možemo tumačiti na bezbroj načina, što implicira da značenje nije zakovano za autorovu ličnu nameru ili karakter.

Zašto umetnika ne možemo u potpunosti odvojiti od dela

    Uprkos privlačnosti gore navedenih teza, moja lična iskustva i promišljanja vode me ka uverenju da umetnika i njegovo delo ne možemo potpuno razdvojiti.

    Svako umetničko delo nosi nevidljiv pečat svog tvorca. Čak i kada pokušavamo da zaboravimo ko je autor, tragovi njegovih pogleda na svet, iskustava i životnih uverenja utkani su u redove teksta, poteze četkice ili note muzike. Umetnik, hteo to ili ne, u delo prenosi deo sebe, svoje vrednosti, dileme, strahove ili nade. Kada znamo nešto o životu tog umetnika, naš doživljaj dela se menja.

    Primera radi, ako pesnik u stihovima slavi vrlinu i čovečnost, a potom otkrijemo da je u privatnom životu bio okrutan ili nečastan, teško da ćemo te stihove više moći da čitamo istom naivnom verom kao pre. U meni bi takvo saznanje posejalo zrno sumnje, pitala bih se da li su ti stihovi zaista iskreni, ili su lepa laž kojom je autor maskirao svoju tamnu stranu? Čitanje time postaje slojevitije, ali ne na dobar način, jer se između redova nazire i licemerje samog stvaraoca.

    Uživanje u umetnosti nije čisto intelektualni proces, tu su i naša osećanja, i naša savest. Kada me neka knjiga duboko dirne, ja zapravo osećam vezu sa umom i dušom njenog autora. Ta veza može biti narušena ako saznam da je taj autor učinio nešto što osuđujem. Tada se javlja unutrašnji konflikt, mogu li odvojiti svoje divljenje prema delu od razočaranja u čoveka koji ga je stvorio? Za mene, taj konflikt je stvaran i ne može se ignorisati. Umetnost nije stvorena u vakuumu, umetnost je komunikacija između umetnika i publike. Ako se poverenje u tog "sagovornika" poljulja, naš doživljaj dela će se neizbežno promeniti.

    Često se kaže da svaki čitalac stvara novo značenje dela prilikom čitanja. Ipak, to ne znači da autor u potpunosti nestaje iz jednačine. Čak i teoretski koncept "smrti autora" (koji je predložio Rolan Bart) imao je za cilj da oslobodi tumačenje od tiranije autorove eksplicitne namere, ali ne i da porekne postojanje autora u potpunosti. Paradoksalno, što više pokušavamo da zanemarimo stvaraoca, to više osećamo koliki je njegov odjek u delu. Autor možda simbolično "umire" kada delo počne da živi za publiku, ali duh autora ostaje u stilu i tonu pripovedanja, izboru tema i motiva. Ako znamo da je pisac kroz život nosio određene ideale ili predrasude, nije neobično da i u delu naslutimo te nijanse.

    Tu je i etička dimenzija koju ne mogu da zanemarim. U vremenu kada se više nego ikada pre problematizuje ponašanje poznatih stvaralaca, postavlja se pitanje da li slavljenjem nečijeg dela implicitno odobravamo i njegovo ponašanje?

    Iako ovakav rigidan stav može delovati preterano, on nas podseća da umetnost ne postoji u etičkom vakuumu. Naš vrednosni sud deo je našeg doživljaja umetnosti. Ako znam da je autor nekog romana ili filma duboko povredio druge ili zagovarao štetne ideje, ne mogu da se pretvaram da to ne znam dok uranjam u njegovo delo. Ta svest možda neće uništiti moju sposobnost da uočim lepotu ili umešnost u tom delu, ali će je nužno obojiti. U najblažem slučaju, osetiću blagu nelagodnost ili gorčinu u užitku, a u najgorem, delo će me emotivno odbiti bez obzira na svoje objektivne kvalitete.

Zaključak

    Kada sve saberem, vraćam se osnovnoj misli, umetnik i njegovo delo ne mogu u potpunosti biti razdvojeni, bar ne u mom doživljaju. Ovo nipošto ne znači da delo nema sopstvenu vrednost ili da ga treba odbaciti čim otkrijemo mrlju u biografiji autora. Naprotiv, velika dela često nadžive svoje stvaraoce i nastavljaju da govore novim generacijama, ponekad i uprkos manama onih koji su ih stvorili. Ali ta komunikacija sa novim generacijama dešava se šire od puke forme i lepote i uključuje i neizbežne razgovore o kontekstu i ličnosti umetnika.

    Ova dilema prevazilazi okvire književnosti. I u muzici, filmu, slikarstvu, susrećemo isto pitanje. Možda volimo pesmu čiji je pevač u privatnom životu činio loše stvari, ili nas oduševljava gluma u filmu glumca za kojeg se kasnije saznalo da je predator. U takvim trenucima, dok slušam tu melodiju ili gledam tu scenu, znam da ne mogu i ne želim da zaboravim ko stoji iza toga. Svest o ljudskom biću koje stvara to delo negde izbije na površinu. Umetnost i jeste snažna jer osećamo da kroz nju dopire nečiji glas, nečija duša. Da nema te veze, dela bi bila hladna i beživotna.

    Verujem u iskren pristup koji podrazumeva uživanje u umetničkim dostignućima, ali i svesnost o ljudskoj nesavršenosti iza njih. Međutim, postoji ogromna razlika između nesavršenosti i istinski štetnih stavova. Svako od nas će povući granicu drugačije, nekom će autorovi stavovi u potpunosti upropastiti delo, dok će drugi umeti da odvoje bar delimično estetski užitak od moralne osude. Ja lično smatram da potpuna separacija nije moguća.

Na kraju, "da li možemo odvojiti umetnost od umetnika" ostaje pitanje na koje svako pronalazi sopstveni odgovor, kroz vlastitu savest i senzibilitet. Za mene, umetnik i delo su poput dva isprepletana korena istog drveta, možemo ih posmatrati odvojeno, ali ih ne možemo zaista rastaviti a da ne poremetimo život koji iz njih izvire. Umetnost je produžetak čoveka koji ju je stvorio, i u toj istini nalazim i izazov i lepotu.

Piše: Katarina Stevanović