Rastegljivo vreme u romanu "Idiot“: Kako Elif Batuman prelama prošlost i sadašnjost kroz Selininu svest

Postoji vrsta vremena u romanima koja izmiče uobičajenim merilima. Ne određuju ga kalendari ni satovi, niti se može jasno uokviriti uzročno-posledičnim nizovima. Umesto toga, ono je fluidno, rasteže se i sažima prema subjektivnom doživljaju. U Idiotu Elif Batuman, takav pristup vremenu nije samo narativni izbor već i ključna odrednica Selininog iskustva.

Selin i rastezanje realnosti

Ako bismo morali da postavimo Selininu priču u konvencionalni okvir, ona bi trajala jednu akademsku godinu, od početka semestra na Harvardu do letnjeg putovanja u Mađarsku. Međutim, ono što Batuman radi sa tim periodom daleko je od hronološke preciznosti. Selinina priča se ne odvija po ustaljenim zakonima vremena. Umesto toga, ona lebdi kroz niz trenutaka koji se ne ređaju po logici događaja već po logici sećanja i misaonih procesa.

Batuman koristi način pisanja koji razbija klasični ritam naracije. Scene koje bismo očekivali da budu ključne, kao recimo, Selinini susreti sa Ivanom, ponekad prolaze tiho, gotovo nezapaženo, dok se potpuno obični trenuci, poput razmene mejlova, razvlače u stranice promišljanja. Ovaj izbor nije samo stilistički eksperiment, već i ključ za razumevanje Selininog unutrašnjeg sveta. Za nju, vreme je nešto što se rasteže pod težinom značenja koje joj događaji ili reči nose.

Zašto se neki trenuci protežu unedogled, a drugi nestaju?

Jedan od najzanimljivijih aspekata ovog romana jeste način na koji određeni trenuci, iako vremenski kratki, traju čitave stranice, dok neki veliki događaji ostaju samo fusnote u naraciji. Recimo, Ivan je osoba koja stalno oscilira između prisutnosti i odsustva, u stvarnom vremenu, on i Selin ne provode mnogo vremena zajedno, ali intelektualni i emocionalni prostor koji on zauzima u njenoj glavi čini ga glavnim likom njenog unutrašnjeg sveta.

S druge strane, putovanje u Mađarsku, koje bi u konvencionalnom narativu bilo vrhunac priče, ne dobija istu težinu u Selininom doživljaju. Nema velikog trenutka spoznaje, nema katarze, već samo još jedno iskustvo koje će kasnije biti analizirano, prepravljeno u umu i ponovo proživljeno kroz slojeve introspekcije.

Ovaj način pripovedanja odražava nešto što svi doživljavamo: realno vreme se ne poklapa sa onim kako ga mi osećamo. Postoje trenuci kada dani deluju kao meseci i oni kada godine prolete u jednoj misli. Batuman to hvata kroz Selininu opsesivnu analizu jezika i značenja, jer vreme, u suštini, nije ono što merimo satima, već ono što proživljavamo kroz reči i misli.

Prošlost koja nije prošla

Još jedna dimenzija vremena u Idiotu jeste njegova sposobnost da se vrati i preklopi sa sadašnjošću. Selin ne samo da živi događaje dok se oni odvijaju, već ih stalno ponovo proživljava kroz sećanja i unutrašnje dijaloge. Ovo je možda najbliže pravom iskustvu odrastanja: nema jasnih granica između onoga što je bilo i onoga što jeste, jer se sve što doživimo nastavlja vraćati, preoblikovati i formirati naš identitet iznova.

U tom smislu, Idiot je roman koji je svojevrsna studija o načinu na koji se iskustvo razvlači kroz vreme, u okviru koje prošlost nikada nije u potpunosti prošla i sadašnjost nikada nije sasvim fiksna. Batuman ovim pokazuje kako književnost može uhvatiti ono što nam ponekad izmiče u svakodnevnom životu: činjenicu da su naši najintenzivniji trenuci često oni koji se ne vide spolja, već oni koji u nama ostaju zauvek.

piše: Katarina Stevanović