Jadnici i pravda: Šta znači biti pravedan u nepravednom svetu?

  

 Jadnici Viktora Igoa postavljaju pitanje koje ne gubi snagu: šta znači biti pravedan u svetu u kojem je pravda često nedostižna? Ovo pitanje se prožima kroz čitav roman i oblikuje sudbine likova, naročito Žana Valžana. Kroz njegove unutrašnje borbe, od trenutka kada ga je glad naterala da posegne za veknom hleba, pa do odluke da bude nečiji štit i smisao, otvaraju se pitanja pravde, iskupljenja, klasne razlike i izbora koji ostavljaju trag na duši. Igo kroz ovaj roman piše kao istoriju jednoga čoveka, i prikazuje duboku pukotinu jednog društva, u nadi da će neko pokušati da je razume.

    Žan Valžan se pojavljuje kao čovek koji je kažnjen zbog krađe hleba, a izlazi iz zatvora kao neko koga je sistem oblikovao u protivnika svega što je pravedno. Godine provedene u teškom radu pretvaraju ga u čoveka zatvorenog za osećanja. Prvi dodir sa ljubaznošću dobija tek kada ga biskup Mirijel primi pod svoj krov i ponudi ne samo gostoprimstvo, već i opraštanje. Taj trenutak mu menja pravac. U čoveku koji ga nije osudio probuđena je mogućnost da postane nešto drugo. Od tog trenutka, Valžan bira put u kojem nepravda ne određuje granice njegovog identiteta.

    Menja ime, postaje gradonačelnik, pomaže zajednici, brine o devojčici koju niko nije želeo. Njegova nova pravda počiva na tome da se razume, da se oprosti, da se popravi ono što se može popraviti. Kada dođe trenutak da neko drugi nevin bude osuđen umesto njega, Valžan bira da se otkrije. Zna da time gubi sve što je gradio, ali i da istina ne može da čeka. Njegova odluka ne dolazi iz osećaja dužnosti već iz saznanja da bez istine nijedna sloboda nije potpuna.

    Žaver se nalazi na drugom kraju tog sveta. On poštuje zakon bez pitanja. Veruje da je pravda ono što je propisano, ne ono što je doživljeno. U njegovom svetu, ko je jednom kriv, ostaje kriv. Čitav život je posvetio praćenju pravila jer mu se činilo da će tako očistiti senku sopstvenog porekla. Nema prostora za razumevanje niti sumnje. Kada se susretne sa Valžanom, sa čovekom koji ruši granice između krivice i iskupljenja, Žaver gubi orijentir. Ne zna kako da sagleda svet u kojem zločinac može spasiti život. Ne ume da pomiri zakon sa osećanjem. I kad mu Valžan podari život, ne ume da primi milost.

    Žaverov kraj dolazi iznutra. Odlazi jer ne zna kako da živi sa saznanjem da je zakon možda bio u krivu. Njegov lik pokazuje koliko je opasno ne preispitivati granice pravde. Žaver je lice sistema koji ne vidi čoveka. Njegova strogoća dolazi iz nesposobnosti da vidi nijanse i ono što se ne meri zakonom.

    Valžanov život, sa svim prelomima koje je podneo, prikazuje šta se dešava kada društvo ne ume da vidi razliku između greške i zla. Njegova krađa nije bila zločin već glas gladnog čoveka. Sistem nije čuo taj glas. Zatvorio je vrata, obeležio ga i poslao da se snalazi u svetu u kojem nema mesta za one koji su pali. Igo nas poziva da se zapitamo koliko puta društvo danas čini isto. Da li znamo da prepoznamo nepravdu kada je obučena u zakon?

    Fantina je još jedno lice te nepravde. Ona je žena gurnuta u siromaštvo, ostavljena bez podrške, osuđena zbog toga što je pokušavala da preživi. Zakon se nije pitao kako je tu dospela. Niko nije tražio razloge, već samo kaznu.

    Roman pokazuje kako pogrešno oblikovani sistemi ne štite pravdu već je dodatno ranjavaju. Zakon koji ne ume da sluša, koji ne zna da pita, postaje štit za ravnodušnost. Igo piše o tome tiho i saosećajno i poziva na ljudskost.

    U našem vremenu, priča o Valžanu i dalje živi. Ljudi izlaze iz zatvora i ostaju zatočeni. Odbijeni su, nevidljivi, zaboravljeni. Ne postoji lak put nazad. Društvo ne nudi oproštaj, već produžetak kazne u obliku sumnje, izolacije i odbacivanja. Pristup koji se zasniva na obnovi i razumevanju polako dobija svoje mesto, ali i dalje kaska za potrebama stvarnog sveta.

    Valžan nas uči da je pravda kompleksna. Ne nalazi se u paragrafima, već u načinu na koji gledamo jedni druge. Ako nismo spremni da razumemo, ne možemo biti pravedni. Ako se ne trudimo da vidimo celinu, ne možemo doneti dobru odluku. Pravednost zahteva hrabrost da priznamo kad grešimo, da ne svedemo čoveka na grešku iz prošlosti.

    Igo nas podseća da postoje ljudi koji trpe i oni koji sude. Njihov pogled na pravdu nikada neće biti isti. Oni koji trpe znaju koliko je krhka ravnoteža između pogrešnog izbora i očaja. Znaju koliko znači kada neko kaže "vidim te" i pruži ruku. Oni koji sude lako zaborave da je zakon sredstvo, ne cilj. Kada se zakon pretvori u zid, pravda ostaje napolju. Na kraju, pitanje ne glasi samo šta je pravda. Važnije je ko je sme da traži. Igo kroz Jadnike govori da pravo na pravdu ne sme biti privilegija. Ono mora pripadati svakome, i onome ko je pao, i onome ko je pokušao da ustane.

    Žan Valžan nije svetac. On je čovek koji je pogrešio, patio, oprostio i pružio. Njegova pravednost dolazi iz saznanja da su i drugi ranjivi. Njegov lik ostaje uz nas jer nas podseća da se čovek ne meri po pogrešnom koraku, već po načinu na koji korača dalje.

    Biti pravedan ne znači biti savršen. Znači videti tuđu bol i ne okrenuti glavu. Znači znati da pravda ne postoji ako ne ume da čuje. U svetu koji često nije blag, ostaje na nama da biramo da li ćemo biti zakon, ili ono što dolazi posle, ono što pokušava da bude pravedno.

Piše: Katarina Stevanović