Ljubav, tuga i ono što ostaje neizgovoreno: Razgovor sa Živanom Konstantin o pisanju, imaginaciji, ženskim likovima i potrebi da se život deli s nekim

Živana Konstantin je rođena 1998. godine u Vršcu i od detinjstva neguje ljubav prema pisanju u raznim formama. Danas smo se našle da razgovaramo o njenoj zbirci pesama Kora narandže i zbirci priča S ljubavlju, nama. Pričale smo pre svega o ljubavi koja se prožima kroz njena dela na različite načine, kao i to šta je ljubav po njenom doživljaju i u čemu pronalazi inspiraciju.

U poslednje vreme baviš se temom ljubavi na različite načine. U pesmi Kako išta da obećam pišeš: “Strah me je da ostanem i obećam i strah me je da odem.” Kada pišeš o ljubavi, da li polaziš od čežnje ili od straha? Zašto je obećanje tako težak čin?

Ono što prvo osetim jeste monotonija, zapravo. Jeste i taj osećaj čežnje, ali se kroz pisanje vodim tom monotonijom i osećajem kao da sam već nešto doživela, osetila na svojoj koži. Možda su to delići tih priča, ali ja mogu celu priču da osetim.

Iako u tom periodu nisam osetila ništa od onoga o čemu sam pisala, mogla sam to da dočaram rečima. Možda iz tuđih priča, možda iz muzike, jer me muzika stvarno često inspiriše. Neverovatno je kada napolju pada kiša, a ja pustim neku muziku, neke osamdesete, nevažno, tako živnem od toga. Tada imam osećaj da bih mogla da napišem nešto dobro, nešto što nisam doživela, a mogu da osetim. To je taj glavni osećaj.

Muzika se često pojavljuje i u tvojim tekstovima. Koliko je ona važan izvor inspiracije?

Jeste, mnogo. To je stvarno nepresušan izvor. Na primer, ako pustim Gipsy Kings-e predveče, dok mi je na stolu upaljena sveća iz Pepka, a vrata od terase su otvorena i zavesu njiše vetar - ja sam već u nekoj priči. Ne znam čijoj, ali moja nije. U kolima, u prevozu, negde gde sam sama sa svojim mislima. 

Muzika me podstiče da maštam.

Danas, kada se svuda oko nas dešavaju ružne i teške stvari, može li ljubav da bude način da se čovek nosi sa svetom?

Definitivno. Mene ljubav pokreće. Bez ljubavi sam možda paralisana, bez tog straha i tih obećanja. Imam osećaj da svaki put kada bi se desili ti leptirići u stomaku, tada bi život zapravo dobio boju i da je jedino tada i ima.

Sad, da li je to partnerska ljubav, koja većinom sve to i pokreće, ili je to ljubav prema nečemu, prema pisanju, slikanju ili jednostavno sedenju pored vode, kakva god vrsta ljubavi da je, stvarno mislim da je pokretač. Ne može se bez ljubavi.

U tvojim pričama važan je i prostor, kao na primer grad, zatvoreni enterijeri, ali i priroda. Da li misliš da postoji prostor u kojem je ljubav lakša?

Mislim da jeste nekad vezana i za prostor. Volim da zamišljam sebe i tog nekog u nekoj kolibici pored reke, u nekom zabačenom selu, kilometrima daleko od svega, gde će jutro izgledati savršeno kako je to zamišljeno u mojoj glavi uz kafu, neki kolač, priču i to zajedničko vreme.

Posle toga dolaze i neke aktivnosti koje svako od nas radi. Mada, zapravo, imam i priča ili pesama gde spominjem i stan i kuću i opisujem te neke delove, ali to opet zavisi od momenta u kom pišem.

A kako savremeni, ubrzani život utiče na tvoje likove?

Većina tih priča je donekle idealna, bilo da je idealno tužna ili idealno srećna. Idealne su jer niko od tih likova ne radi do četiri i po popodne pa mu ostane dva-tri sata posle toga za život. Jednostavno, ako imaš vremena i ako provodiš to vreme zajedno sa nekim, to je kvalitetno provedeno vreme. Ako ste oboje u ljubavi, onda pogotovo.

U priči Večera posebno se oseća koliko se ljubav može izobličiti. Šta je za tebe ljubav, nasuprot toj njenoj deformisanoj verziji?

Ljubav je za mene pažnja, strast. Neću reći ista razmišljanja, ali shvatanje mog razmišljanja, prihvatanje njega i taj neki osećaj: tu sam. Imaš tog nekog pored sebe. Nisi sam i ne moraš biti sam.

Da li je to odlazak u kupovinu, zamena sijalice ili otvaranje tegle, to jesu klišei, ali kako god. Znaš da ne moraš sam. Za mene, kao za nekog ko dolazi iz velike porodice, u jednom momentu nas je šestoro živelo u kući: mama, tata, baba, deda, sestra i ja, jako je čudno da se odvojim i počnem samostalno da živim.

Tada shvataš koliko zapravo znači imati nekog ko je tu za tebe, nekog s kim ćeš podeliti dve-tri reči, svoj dan, da li na poslu ili nešto što si čula ispred zgrade. Treba ti da preneseš to nekome. Sve više se vodim time da ne bih mogla sama. I kažem da je to zapravo jedan od mojih najvećih strahova posle smrti, da ne završim sama. 

Sve više razumem ljude koji, posle smrti partnera, odluče da upoznaju nove ljude i započnu drugi život. Nismo stvoreni da živimo sami. Ne mora da znači da ne možeš, ali dovoljno je da je lepše.

Dakle, potreba da se svakodnevica deli sa nekim ne mora nužno da bude vezana samo za partnerski odnos?

Ne mora nužno. Mogu da budu i prijatelji, slažem se. Ali potrebna ti je i ona druga vrsta ljubavi. Mislim da svi mi ka njoj hrlimo, da nađemo tog nekog posebnog za nas, i da mi nekome budemo posebni. Da vidiš iskre u nečijem oku kada te gleda. Mislim da je to stvarno nešto drugačije, nešto posebno. Imaš osećaj da imaš snagu najhrabrijih vojnika u tim momentima, da se izboriš sa svim.

U tvojim pričama žene i junakinje često balansiraju između majčinstva, partnerstva i potrebe da budu više od uloge koja im je dodeljena. Da li misliš da su žene danas zaista slobodnije ili su samo veštije u nošenju tereta koji im je društveno nametnut?

Upravo to, veštije su. Mnogo su veštije. Ne pišem nužno iz svoje perspektive, mislim da se kroz te priče donekle vodim svojom majkom, ali i svim ženama koje znam iz svoje okoline. To su žene koje su ili ostale same jer ih je partner ostavio ili prevario, ili su ga izgubile na drugi način, ali su večito one te koje trpe. One nose najveći teret.

U tvojim pričama emocije nikada nisu sasvim apstraktne, imaju miris, vazduh, kožu, jutro. Kada pišeš, šta dolazi prvo: slika, fizički detalj, osećaj?

Jako mi je važno da čitalac tekst oseti svim čulima. Zapravo je u tome i poenta pisanja. I kada uzmem neku knjigu, ako je ne osetim, ne mogu da je nastavim. Imam gomilu knjiga koje sam ostavila na pola, ili me takne ili me ne takne.

Kad god počnem da pišem, to je obično u momentu kada mi se desi neka slika u glavi koju onda pokušavam da opišem: taj čaj u džezvi na šporetu, opuške u pepeljari ili biljku na prozoru koja već vene. Takvi detalji. U tom momentu stvori mi se slika kuhinje, stana, i onda svega ostalog. Pored toga što se dešava toj osobi, a generalno pišem u ženskom licu, šta joj se dešava: da li čeka da joj se neko javi, da li je dobila otkaz, da li je u lošim odnosima sa majkom, da li je izgubila nekog važnog, da li traži spas u prolaznim avanturama. Sve je to nešto što se verovatno mnogima dešava iza četiri zida.

Koja emocija te najviše pokreće?

Da. Najviše inspiracije imam kada sam tužna. Tada zapravo jedino mogu da pišem. Ne mogu kad sam srećna, tad bih sve drugo radila. Ne mora to da bude neka silna emocija tuge, nego jednostavno nešto teško, nešto što te pokrene.

Da li veruješ u sudbinu ili je to samo način da objasnimo ono što ne možemo da kontrolišemo? I da li danas, u vremenu planiranja, samopomoći i stalnog rada na sebi, ljubav deluje kao poslednja stvar koju ne možemo da optimizujemo?

Verujem u sudbinu. Mislim da se stvari nekada dešavaju po planu i da treba pustiti. Ja sam riba u horoskopu i stvarno se vodim onim go with the flow. Mnogo puta sam prepuštala da sudbina uradi stvari za mene i mnogo puta se to ispostavilo kao ispravno.

Prosto mi je nemoguće da svaki tvoj plan uspe. Ako nešto nije uspelo, možda je stvarno tako bolje za tebe. To su sad neke stvari o kojima možemo baš dugo da pričamo, ali meni je nemoguće da verujem da neko već ne radi za nas.

U nekim pričama oseća se težina tuđeg pogleda, procene i osude. Da li misliš da ljubav ikada zaista može da ostane samo intimna stvar između dvoje ljudi?

Za mene je ljubav zapravo intimna stvar i treba samo da se dešava između dvoje. Mislim da može da ostane takva. Definitivno može, kada želiš.

Kada danas čitaš svoje ranije priče i pesme, da li ih doživljavaš kao dokument neke bivše sebe ili su one i dalje deo tebe?

Ništa ne bih menjala, jer sam to definitivno ja u tom periodu kada sam to pisala, i toga i dalje ima u meni. Većina toga je i dalje u meni. Samo je sada ta verzija postala zrelija i počela da shvata i razume neke od tih priča, jer su stvarno pisane bez ikakvog iskustva. Veruj mi, bez ikakvog.

Ostavila bih ih takve kakve jesu, jer je to Živana koja se desila pre par godina, koja je ostala ista u srži, ali su se menjali neki delići koji bi možda doprineli usavršavanju načina pisanja i iskazivanja emocija. Možda neke priče ne bih više tako očigledno pustila ljudima. Možda bih ostavila više prostora da sami procene, da sami razmišljaju: da li je ovo baš onako kako ja shvatam ili je možda nešto drugačije.

Neke bih, sigurno, i produžila. Dosta sam priča skratila, a kasnije sam, uz nastavnicu srpskog koja je bila lektorka, shvatila da su neke zaista kratke. Dobijala sam komentare da ljudi tek počnu da ulaze u priču, a ona se već završi.

razgovor vodila: Katarina Stevanović (Fuhur čita)